Još jedna u nizu neprospavana noć, ne zbog ljubavi odnedavno. Zatvaram oči u pustom mraku, tonem u razmišljanja. Prepliću mi se lica, površna, licemerna, kojima sam okružena. Posmatram ih, iz daljine, svako ponaosob ima neku priču, glupu, naravno sa glupim ciljem. A ja, kao uvela ruža među svim tim pupoljcima, ne vidim se jer sam pala na dno. Ne vidim svoj cilj, svoju želju za bilo čim. Slučajno sam se našla u toj lepoj, naizgled savršenoj bašti … Hoće li me neko pomeriti, uzeti ili moram sama. Ipak, ja sam među njima i znam koliko su lažne sve te lepote i da će mi se sve kad-tad pridružiti. Ali ja ću biti negde drugde, vetar će me odneti. Negde gde će biti isti ko ja ili bar slični, koje sve to čeka. Možda sam i u prednosti jer imam više vremena da nađem svoj cilj negde drugde, jer ovde ne pripadam. Možda sam ruža koja je uvela zbog tinejdžerske ljubavi ili samo prirodno, nekom višom silom. Nisam umrla ipak nisam, dišem još uvek i disaću još dugo jer iskrene prave ruže žive večno, dožive preporod, ne pokleknu. S nekim novim prolećem izrastu ponovo, lepe, nežne, s drugom bojom na sebi, ali trnje im ostaje isto. Okružene nekim novim drugačijim ružama ili možda drugim cvećem, nevažno, važno je da se ponovo dignu i nastavljaju gde su stale, sa istim suncem koje im daje snagu za život…