Mrkli mrak oko mene… svuda, nema trčka svetlosti, koliko god se ja trudila da je vidim nema je. Duša me boli, prazna je, celo telo mi je bez emocija, samo srce kuca, svaki trzaj mu čujem, kuca radi reda jer to tako treba… Steže se, suze bi potekle, ali ni njih nema, ničega nema, samo tupi mrak. Osećam se ko trup na obali mora kojeg talasi sami teraju da se pomeri… Vazduh je suv, ne prija mi, ništa mi ne prija, monotonija oko mene… Ljudi su odvratna bića. Radije mi je sad da budem glupi trup nego ljudsko biće koje živi… Ne želim takvu sudbinu… Zatvoriću oči i odlutati na neko lepo mesto i sanjati da sam trup kog more nosi nad punim mesecom nasmejanog lica, a more miluje i teši…
