Ja sam debela devojka!
Zašto je potrebno da manekenke budu toliko mršave? Odgvora ima raznih, ali najtužnije zvuči onaj koji kaže da je to zato šro akcenat treba staviti na model, a ne na manekena koji ga nosi. S druge strane, od velikog broja manekenki može se čuti da je njihova težina odraz genetskih predispozicija i brzog metabolizma. Naravno, kod određenog procenta jeste tako, ali u većini slučajeva „imati brz metabolizam“ znači svariti par listova salate i par listova vode! S tim u vezi, ne može nas začuditi što su zdravstveni radnici, zabrinuti zbog sve većeg broja mladih koji boluju od anoreksije, najpre „zakucali na vrata“ modne industrije. Zato su prošle godine vlasti u Madridu zabranile pojavljivanje, na Nedelji mode, manekenkama čiji je Body Mass index manji od 18, tj. onih koji su u kateoriji neuhranjenih. Ovo je rezultiralo time da je 30 % manekenki te nedelje ostalo bez posla. Frapantni podatak o smrti dve manekenke od posledica anoreksije, umnogome je doprineo svemu ovome.
Šta kaže medicina?
Mentalna anoreksija se češće javlja kod devojaka nego kod muškaraca i to najčešće u pubertetu ili ranoj mladosti. Početak je obično vezan za želju da se smrša iz estetskih i narcističkih razloga, mada je mogu izazvati i emotivni stresovi i psihološki sukobi. Početak je postepen, u većini slučajeva, uz smanjivanje količine hrane, pri čemu se žale na probavne smetnje, nadimanje u trbuhu i sl. Izjavljuju da nemaju apetit, a nisu gladni, da se bolje osećaju kad ne jedu. Ako su roditelji prestrogi u zahtevima da se hrana, ipak, uzme, dešava se da pojedu ceo obrok, ali onda izazivaju povraćanje ili imaju druge metode bacanja hrane iz tanjira.
Želja za hranom može biti i potpuno prisutna, međutim, s obzirom da je devojka/mladić svesno ne uzima, organizam se prilagođava novim uslovima, smanjujući potrebu za istom, što rezultira gubitkom apetita. Adaptacija organizma na nove okolnosti se nastavlja promenama duhovnog statusa, tj. sve je izraženija apatija, depresivnost, plašljivost. Društveni kontakti i interesovanja se smanjuju, a odnosi sa roditeljima su ispunjeni agresivnošćiu (mladići ostaju duže vezani za majke). Neki mladi, najčešće devojke, ostaju dugo aktivni, čak sprovode i posebne fizičke vežbe kako bi utrošili „suvišnu energiju“ i na taj način doprineli gubitku težine.
Težu i dugotrajnu anoreksiju prate različiti simptomi: od telesnog slabljenja koje može biti drastično, preko kože koja postaje suva, ispucala, perutava, opuštena, slabe prokrvljenosti udova, kose koja postaje krhka i lomljiva, pa sve do usporavanja pulsa, sniženja krvnog pritiska i drastičnih promena u krvnoj slici. Jedna od težih posledica je smanjenje lučenja folikulo – stimulirajućeg hormona, što za posledicu ima izmenjenu funkciju jajnika, atrofiju vaginalne sluzokože i izostanak menstruacije. Ukoliko se ovaj problem javi u pubertetu, može biti usporen i razvoj polnih organa i rast u celini. Neka od novijih istraživanja bave se biohemijskim uzročnicima poremećaja u ishrani. Utvrđeno je da usled nedostatka cinka pacijent gubi čulo ukusa i zato ostaje potpuno bez apetita. Nizak nivo magnezijuma takođe može biti čest kod ovih bolesnika.
Sem straha od uzimanja hrane, anoreksična osoba ispoljava strah od telesnog i emotivnog zbližavanja, davanja i primanja. Anoreksične devojke imaju izražene teškoće u poistovećivanju sa ženskim likovima. Kvaliteti ženskog tela nisu u skladu sa njihovim IDEALNIM JA. Odbijanjem oralnih zadovoljstava, mlada osoba pribavlja sebi osećaj kontrole JA, moći i snage.
Posebno je naglašena povezanost anoreksije i depresije. Ne uzimati hranu znači isto što i ne želeti živeti. Potreba za smrću može biti veoma izražena. Sem instiktivnih i emotivnih deformacija, postoje i poremećaji o mišljenju koji dolaze iz tela. Najbolji primer za ovo je poricanje zamora i gladi. Zvuči paradoksalno, ali anoreksične osobe su, i pored mentalne slabosti, relativno motorno aktivne i manje se zamaraju, što potvrđuje postojanje defekta u tumačenju signala koje im šalje organizam. Postoji mnoštvo različitih dinamizama koji deluju zavisno od strukture ličnosti, ali zajedničko za sve je ignorisanje nagonskih težnji i neprijateljski odnos prema sebi i svetu. Sada, kada nam je sve ovo poznato, postavlja se pitanje do koje mere smo svi odgovorni za (ne) adekvatno postavljanje kriterijuma lepog i šta društvo može da učini kako bi sprečilo epidemijsko širenje ove bolesti?
KAKO PREPOZNATI POREMEĆAJE U ISHRANI?
Neki od ranih znakova su:
- uzimanje malih porcija ili odbijanje hrane
- nagli gubici u težini bez nekog posebnog razloga
- jak strah od dobiajnja na težini
- učestalost vežbanja
- jedenje u tajnosti
- napuštanje stola odmah posle jela i odlazak u kupatilo
- velike oscilacije u težini
- gubitak menstruacije
- zavisnost od laksativa, diuretika ili dijetetskih pilula
Drugi poremećaji u ishrani
Bulimia nervosa je poremećaj koji se manifestuje čestim epizodama prejedanja (4 000 cal I više za obrok) I to najmanje dva puta nedeljno u poslednja tri meseca, praćene provociranim povraćanjem ili uzimanjem sredstava začišćenje uz intenzivan osećaj krivice i stida. Vrlo često se pojavljuje ciklično smenjivanje anoreksičkih i bulimičninih epizoda.
Binge eating je poremećaj nekontrolisanog uzimanja velikih količina hrane (preko 2500 cal za obrok), često u tajnosti, bez izazivanja povraćanja.
Poremećaji u ishrani su bolesti koje najčešće zahvataju ljude između 15. I 35. Godine. Statistike pokazuju da preko dva miliona Amerikanaca boluje od ovih bolesti I na hiljade njih umire od istih. Veliki je i broj onih koji imaju drugu vrstu poremećaja, kao što je zavisnost od dijetetskih pilila, laksativa, diuretika, držanja tzv. “hir” dijeta.
Kako se leče poremećaji u ishrani?
Kao što su i uzroci ovih oboljenja kompleksni, tako je i lečenje složeno i podrazumeva:
1.psihoterapiju
2.porodičnu terapiju
3.psihoporodičnu dijetoloterapiju
4.promenu ponašanja
5.lekove
Da rezimiramo, najveći problem leži u činjenici da je pažnja obolele osobe apsolutno usmerena na kontrolu sopstvenog nagona za ishranom i propratnih aktivnosti kojima se maskiraju očekivane poseldice ovakvog ponašanja (npr. okolina očekuje da vidi posledičnu fizičku slabost, a anoreksična osoba je maskira hiperakt
ivnošćiu i sl.). Dakle,cilj delovanja psihoterapije bazira se na defokusiranju pažnje sa ovog problema i usmeravaju iste na nešto drugo. S obzirom da se pojedinac, zaokupljen ovom problematikom, “zatvara” u svoj svet jer se njegova interesovanja više ne podudaraju sa interesovanjima njegovih vršnjaka, socijalizacija, informisanost i razumevanje od strane okoline, od neprocenjive važnosti za lečenje ove kompleksne bolesti.