Da li verujete u romantičnu ljubav?

25. Jun. 2009.   //   Autor:   //   Lifestyle, Ljubav, O muškarcima   //   No Comment

ljubav1205 Dakle, stvarno, kuda su nestale romatične ljubavi i idilični brakovi, veze “u dobru i u zlu, u zdravlju i bolesti, u bogatstvu i siromaštvu”?!

Da li je današnji način života uništio i poslednju klicu onih starinskih ljubavnih veza, prepunih strasti, zaljubljenosti, a ujedno i poštovanja i uvažavanja partnera?

Pismo čitateljke: Ponekad razmišljam da današnji svet i slobode koje ljudi sebi dopuštaju, ostavljaju tako malo prostora za čistu ljubav: Osećam kao da se svako od nas nalazi na nekakvom “ljubavnom tržištu ili berzi”, kao da smo stalno u nekakvom poslovnom riziku od konkurencije, dobiti i gubitka. Osećam se tako krhko u svetu u kojem ne vidim mnogo romantike.

Priča iz ordinacije: Uspešna žena na pragu srednjih godina, dolazi na terapiju zbog razočaranja koje oseća u braku koji se razara. Opisuje kako je svog supruga videla u godinama velike zaljubljenosti, i bol koji oseća sada kada ga gleda “drugim očima” i u njemu ne vidi ni traga od onog mladog “princa iz bajke”. Kaže da bi sve dala da može ponovo tako da ga vidi jer “samo čezne za tim osećanjem”…

Priča iz života: Moja prijateljica, mudra i vedra osoba, vrlo često uzdahne i upita se: “Da li je prošlo vreme večnih ljubavi, venčanja iz snova i svadbenih zvona koja obećavaju ljubav i odanost do kraja života?”, i sa setom i razočaranjem osobe za koju biste pomislili da je bila savremenik, ako ne i lični prijatelj Romea i Julije, Tristana i Izolde, Jelene i Parisa, uspavane lepotice i Princa Filipa!

Da li su savremena pravila koja ne žigošu preljubu i odobravaju razvode doprineli da se ljudi manje trude oko partnera, da se manje ulažu i bore za vezu, za brak, za ljubav? Ili, da odemo još dalje u postavljanju takvih samoporažavajućih pitanja, jednim još arhaičnijim: da li su ljudi bili srećniji kada su im roditelji birali supružnike, a ne oni sami?


Dok sam pisala ovu rečenicu, nasmejah se u sebi, kao majka kada čuje naivnu, slatku zabludu koju joj govori detence koje tek spoznaje svet oko sebe… O romantičnijoj strani života ljudi koji su živeli pre nas imamo jednu, manje-više, iskrivljenu predstavu, kroz romantične priče, novele, filmove, romane…Pri tom, starije osobe iz okoline retko kada možemo da zamislimo kao mlade ili da ih more slična razmišljanja, glupi potezi ili uzavrele strasti… Jednom rečju, nemamo pojma kako je idila nekada izgledala, te da li je uopšte i postojala?

Prava je istina da su obični, a realni životni događaji retko kada bili povod za neki sjajan roman, uglavnom zbog svoje banalnosti. Idealizovani partnerski, bratski, prijateljski i drugi odnosi su utopija, i tendenciozno bude prezir prema realnim ljudskim životima.

I živeli su dugo i srećno…


anewsexycouplefifteencf5

U stvarnom životu, onaj ko se uhvati u zamku prevelikih očekivanja koja nemaju životne podloge za opstanak, osudio je sebe na stalno prisutnu dozu tuge, razočaranja i čežnje za neuhvatljivim, nepostojećim…

Čekajući nekog ko nas voli više od sebe samog, da nas uzme za ruku i izvede iz neugodne stvarnosti, znači zapostaviti sopstvene snage kojima se možemo bortiti za izbavljenje… Međutim, potpuno uklanjanje iluzornih, idealizovanih očekivanja, donosi patnju zbog razbijanja čarolije, smisla i svrhe, zbog odustajanja od visokih stremljenja i snova, čini naš život banalnim i otupljuje ga.

Kao i uvek, istina je negde, na sredini između idealizovanog i najbanalnijeg. Više puta sam pročitala, na raznim mestima, razmišljanja i pretpostavke kako bi izgledao nastavak ljubavnih mitova i bajki, i uvek sam nailazila na “razradu teme” koja je sadžavala saplitanje o neku životnu trivijalnost preko koje se prelazili samo sa osmehom, srca prepunog strasti i zaljubljenosti.

Šta činiti sa razbijenim krčagom?


Svaki novi susret među ljudima, ljubavna veza ili partnerski odnos nije samo ono što se “očigledno” dešava između dvoje ljudi. To je kreacija jednog novog, virtuelnog sveta u kojem se prepliću komunikacije svih naših duhovnih i fizičkih sfera, naše prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. I to sve “puta dva”! Svako od nas smešta onu “drugu stranu” u svoj kontinuum, u neki imaginarni prostor ograničen dimenzijama proživljenog, aktuelnog i planirano.

Svako od nas je “slojevit”, različito se ponaša i reaguje u različitim situacijama i odnosima sa drugim ljudima. Aktuelna stvarnost nije jedini generator koji pokreće naše delovanje i isključivi modelator koji oblikuje naše ponašanje… U zavisnosti od toga kakve su emocije koje preovladavaju, lik partnera u nama zadobija nove dimenzije, samo nama vidljive i znane.

Nije nam nepoznato da ponekad ume da prevlada “gledanje” kroz prizmu prošlosti i doživljenog, kroz razočaranja ili ushićenja, kroz nadanja i očekivanja koja su bivala ispunjavana ili razbijana. Ili da nam trenutna raspoloženja ili pak udaljene želje i planovi diriguju izbore i da u strahu ili očekivanju od budućnost odlučujemo šta nam je činiti – sada i ovde. Takva unutrašnja dešavanja često pokrenu lavinu “pogrešnih” procena i postupaka koji dovede do razbijanja iluzije. A kada se iluzije razbiju, neko uspe da od krhotina koje pročisti načini pravo blago, a neko se povredi neveštim baratanjem.

Ako verujete da zaslužujete – dobićete!


a5d6567294I stare i “nove” bajke zasnovane su na nestvarnim likovima, koje ne muče ovozemaljski jadi. Ako i imaju probleme, oni ih apstrahuju kroz ostrašćenost i posvećenost. Ti likovi ne pate, na primer, od zubobolje, niti od stomačnih tegoba, niti su u PMS-u. Ako i imaju nevolja, one nisu banalne ni profane, šef ih ne cima, klijenti ne omalovažavaju, gužva u saobraćaju, cegeri i veliko čišćenje uopšte se ne pominju! Tamo su siromaštvo i glad – izazov, nenegovana, od rada hrapava koža na njenim rukama – obožavana, njegove rane – rane! Oni žive jednim uzvišenim životom, reči se neprekidno pretaču u rime i izlive poetičnosti a oni čuju muziku svojih duša! Ako preti opasnost da upadnem u cinizam, neophodno je da kažem i ovo, da niko nas ne sprečava da sve to vidimo, čujemo i doživimo.

Potrebno je samo da smatramo da to zaslužujemo i da je to moguće, uz sve te cegere, portviše, akne, celulit, hrkanje, minuse na računu, rasprodaje, kredite, koncerte koje ne posećujemo i daleke destinacije na koje ne stižemo. Svima je pozna
ta fraza da je za ljubav neophodna tolerancija i ustupci. Kako mi se čini, za njeno negovanje, zaista jesu najbitniji brojni ustupci i kompromisi koje pravimo, ali sa samim sobom!

Neophodno je i razviti umeće da sagledavamo sebe i svoje postupke, umeće da prepoznamo koje davanje nije iz čiste duše i iz ljubavi, koje uzimanje prerasta u koristoljublje, koja nas pohlepa ili žrtvovanje drži zarobljenima ili vezanim u nekom odnosu. Kada naša strast postaje naš tamničar ili kada negujemo svoje strahove, bilo od napuštanja, samoće ili neizvesnosti i tako sebe držimo zatočenim u partnerskom odnosu u kojem smo prestali da sazrevamo, da rastemo, u kojem ne dišemo, već vegetiramo ili čekamo da druga strana sama od sebe, pronađe nadzemaljsku snagu da nas izbavi, spasi, obožava…

I da se na kraju, vratimo na pitanje sa početka, ali sada malo izmenjeno. Gde su te velike ljubavi koje pokreću svet koje čine život velikim i lepim, zbog kojih se radujemo što nismo sami i koje čine da smo srećni što postojimo? Možda i nisu nestale sa prohujalim vremenima, možda su baš tu, na vašoj slici sa venčanja ili pred vama ili u ogledalu novog dana?


izvor: lepotaizdravlje

O autoru :

Administratorka sajta Šminkerka