Subotica, moja radost, moja tuga

10. Dec. 2009.   //   Autor: Jelena Stefanović   //   Lifestyle, Sastavi   //   No Comment

 

Volim te! Volim te grade. Širine tvojih ulica, profinjene lukove davno rođenih zgrada, izbledele krovove, osunčane ti trgove, prisni zvon tvojih crkava u suton, beskrajna polja suncokreta, zlatni odsjaj klasova, uzorane njive,  zaspale salaše, plodnu živu zemlju, tvoja svitanja i tvoje sutone, ritam tvojih udisaja, tvoj život, tvoje ljude, moj narod.

Narod što stotinama leta crpi životni sok iz ovih dubokih brazda, natopljenih znojem i trudom. Narod jednostavan, miran, radan, veran. Narod u zagrljaju zemlje i neba narod od zlata. Zlatnih ruku, zlatne duše, nošnje protkane zlatom, bogatih običaja, svetel prošlosti rađane u zlatu sunca, žita i sretnog porodičnog ognjišta.

Da, volim te grade, volim te narode. Rođena sam ovde, pod ovim suncem, nahranjena našim hlebom, napojena mlekom bunjevačke nane, nikla sam iz naše zemlje i mojim žilama protiče ponos. Ja nisam siroče! Ja znam ko sam! Ja imam svoje! U meni živi neumrla prošlost i prepletena sadašnjošću svetli u budućnost.

Ali grade! Ali narode moj! Zar posustajete? Kako to dišete? Zar vam otimaju život? Nećemo li uksoro postati stranci? Naša srca ne kucaju istim ritmom! U čijim žilama kola voda? U mojim ili tvojim grade, tvojim narode? Ne osećaš li grade da gubiš dušu, da postaješ tuđ svojim ljudima, savremeno, urbano sredstvo dobro uređenih poslovnih prostora i vešto iskorišćene tradicije u reklamne svrhe. Grade moj, postaješ mravinjak ljudi orijentisanih na materijalnu dobit, uspavanih duša, umrtvljenih ideala, pokopanog rodoljublja, inteligentno uvedenog u ambalažu blage nostalgije za “davno prevaziđenim” paorom, salašom. Ko ti je to uradio?

Danas su moderna vremena? 21. vek kompjuteri, avangarda, boemi, bratstvo i jedinstvo u zaboravu i utapanju u ništavilo modernog čoveka, čoveka koji nije ništa, koji nema svoje ja, svoje korene. Čoveka odsečenog od stabla svog naroda, čoveka otetog jezika, kulture, obasutog idealnim utopijama i vešto serviranim lažima. Mas -medija, je čoveka otupela, izgubljena, sklona samoubistvu, čovka koji beži u alkohol, drogu, seks, zaborav.

Nezaustavljiv metež, snažan vrtlog što vuče u propast. Trgni se narode! Trgni se mladosti! Ne reci: “Ja nisam ništa” ili “svejedno mi je kojim jezikom govorim”, “nije bitno za koga ću se udati, oženiti i šta će moja deca biti.”

Ja sam dobar čovek, radim svoj posao pošteno i ništa me više ne zanima, ili možda : ”Ja sam bunjevac”. A šta iza svega toga stoji? Upitaj se mladiću, devojko šta ti znači tvoja prošlost, tvoj jezik, tvoja kultura, imaš li je još ili je to tek privid i bedna senka!

Želim se izdaleka srećna vraćati u okrljive ovog grada i ovog naroda, prepoznavajući mu dušu, mentalitet, želim nalaziti prijatelja, osetiti u njemu bliskost. Neću da me dočeka stranac. Želim ovde u njemu slobodno disati, voleti sa iskonskom ljubavlju čeda, želim imati mirno ognjište i biti gospodar svoje budućnosti. Jer budućnost i savremen ne čine samo materijalne komponente, biti moderan znači poznavati basic i paskal isto kao maternji jezik, znači imati video rekorder, hifi liniju, kompjuter i knjigu istinite istorije svog naroda, znači biti jeans-generacija, a isto tako i voleti bunjevačku svilu, znači poštovati tuđe, a beskrajno voleti i braniti svoje(ne nametnuto nego iskonsko i nasleđeno), znači biti slobodan.

Biti savremen znači ujediniti prošlost i budućnost, uliti bogatstvo njihovog sklada i smisla u bit svesnog postojanja i života u sadašnjosti.

I zato moj grade, Subotico bela i moj narode, bunjevci dični, molimo za vašu i moju budućnost. Molim i volim!

Napisala: Školjka, 26.12.1995. u Subotici